Nema članka koji nisam pročitao u skorije vreme, bilo da je Forbs, Svetski ekonomski forum, Harvard Biznis Pregled ili drugi iz tog korpusa, a da ne naglašava koliko je kritičko mišljenje potrebno i koliko ga nema u današnjem poslovanju. Pominju se tu i kreativnost, rešavanje kompleksnih problema (o ovome ću drugom prilikom), pregovaranje itd, ali kritičko mišljenje je No1.
Spremam se da pišem malo širi tekst na ovu temu, ali bih ovde hteo da ukratko elaboriram prvih par teza. Naravno, ovo što pišem je pojednostavljivanje stvari.
Kritičko mišljenje u biznisu nije česta pojava
Iz mog iskustva, barem u Srbiji, mada sam radio i sa strancima i to sam našao i kod njih (čak i kod Švajcaraca, Nemaca), glavni razlozi zašto nema kritičkog mišljenja u biznisu su:
– domaće dogmatsko verbalističko školovanje, koje uči da postoji samo jedna istina (i što kaže Ken Robinson – ta istina je na kraju udžbenika), a još od nižih razreda osnovne škole sankcioniše drugačije razmišljanje i postavljanje pitanja; tu je i opšta društvena kultura ćutanja i povlađivanja jačima, što je deo nacionalnog koda;
– kultura rada većine firmi koja odbacuje ulogu tzv. đavoljih advokata, tj članova tima koji sumnjaju, traže nedostatke u promišljanju planova i strategija, naslućuju rizike, anticipiraju loše ishode i imaju odličnu intuiciju za gotovu propast koja se sprema.
Ne odstranjujte kritičare u svom timu
Ti ljudi se odavno odstranjuju i sa sastanaka pa čak i timova, da ne unose nemire u harmoničan tim, pa su zato naročito žrtve HR stručnjaka, koji im prebacuju nedostatak asertivnosti, negativizam i druge kvalifikacije iz seta političke korektnosti.
Zaista, odavno nisam sreo đavoljeg advokata. Izgleda da su retka vrsta. Kako radim i kao konsultant za upravljanje projektima, često sam i bio u situaciji da sa klijentom analiziram razloge propadanja nekog projekta. Ispostavilo se u svim slučajevima da je potencijal da se predvidi loš ishod projekta već bio u timu, da je neko od članova znao da će sve propasti ali da njegovo mišljenje nije bilo uvaženo.
Ko su đavolji advokati
Ima jedna knjiga, zove se Tihi ljudi, na neki način konstatuje da je svet otišao dođavola jer tihe ljude niko nije slušao. Svet je zaglušen u galami raznih galamdžija, koji mnogo pričaju, malo rade a još manje znaju.
Ko su zapravo đavolji advokati? To su najčešće ljudi koji su kalibrisani da dobro razumeju činjenice, po radnom stilu su precizni, drže se pravila, traže od drugih da se striktnije i ozbiljnije planira i radi, a istovremeno su veoma intuitivni, poznaju ljudsku prirodu i imaju lični integritet koji se zasniva na znanju, iskustvu, profesionalnoj etici i nepotkupljivosti.
Apsurd je što je instituciju đavoljeg advokata uvela Katolička crkva još 1587. godine (zapravo je praksa kanonizacije datirala i od ranog srednjeg veka ali sve do ove godine nije postojao đavolji advokat), kada je pokrenut proces kanonizacije svetaca i beatifikacije raznih hrišćanskih mučenika, blaženih i čudotvoraca, što odavno pokojnih, što počivših savremenika kardinalima.
Odluku ko će biti proglašen za sveca donosili su kardinali Svete stolice, ali kako je u Crkvi postavka stvari da su kardinali nadahnuti Svetim duhom ali ipak su ljudi tj mogu biti bolećivi prema nekom mučeniku pa ga brzopleto proglasiti za sveca, to je uvedena institucija Advocatus diaboli.
Kada nema đavoljeg advokata nema kritičke oštrice
Đavolji advokat je izabrani kardinal, kome je bilo dodeljeno da u svakom argumentu za proglašavanje nekog za sveca, traži nedostatak, da praktično nasuprot Svetom duhu zastupa Đavola, time da kudi kandidata, da ističe njegove negativnosti i slabosti i da u svemu kontrira dobrodušnoj kardinalskoj većini, sve da bi se osujetilo njihovo lakomisleno odlučivanje.
Računalo se da je on zastupnik Đavola, te da i Đavo ima reč, Đavo je pitan. Odluku je donosio Papa lično. Pri čemu je Đavolji advokat morao da dostavi mišljenje i na papin izbor. Razumljivo – među proglašenim svecima je čak 78 samih papa. Nekad je Đavo i „pobeđivao“, ali češće se dešavalo da je bio tu pro forme. Ipak, napredak u mišljenju je očevidan, jer je 16. vek još uvek vreme zloglasne Inkvizicije.
Kroz instituciju Đavoljeg advokata, čak i najdogmatskija institucija, Crkva, gledala je da napravi nekakav balans, da se ne bi brukala lošim izborom. Rezultati rada bili su manje više dobri sve do 1983. godine. Tada je Đavolji advokat ukinut, ukinuo ga je Papa Jovan Pavle Drugi.
Pročitajte ceo članak na portalu Kreativna Srbija
